Jovan tezgu zamijenio školskom klupom

Osmo­go­diš­nji Jo­van Ga­jić iz Si­tni­ce, po­sli­je pi­sa­nja “Na­ro­dnih”, pos­tao je pra­va ma­la me­dij­ska zvi­jez­da. Go­to­vo da ne­ma me­di­ja u Re­pu­bli­ci Srpskoj, ko­ji ni­je po­sje­tio ma­log si­tni­čkog ju­na­ka, ko­ji od svo­je čet­vrte go­di­ne, to­kom lje­ta i je­se­ni, dežura po­red pu­ta, pro­da­ju­ći šum­ske ja­go­de, ma­li­ne i ku­pi­ne.

– Mo­ram! Ses­tra i ja pro­da­je­mo, a sta­ri­ja dva bra­ta i ma­ma idu u šu­mu i be­ru ja­go­de, on­da u ma­li­njak, pa u ku­pi­njak. Ses­tra je bi­la uz me­ne i na­pla­ći­va­la. Zna­la je bo­lje ra­ču­na­ti. Ipak, i ka­da os­ta­nem sam ni­sam se dao zbu­ni­ti. Pre­bro­jim ko­li­ko pa­ko­va­nja ja­go­da, ma­li­na ili ku­pi­na pro­dam, on­da po­čnem da sa­bi­ram si­tniš, a mu­šte­ri­ja se ču­di: “Zar ta­ko ma­li, a znaš ra­ču­na­ti”. Ja mu, ona­ko, iz prve: “Znam sa­bi­ra­ti do de­set, a znam do­bro i u pa­re. Ni­ko me ni­je pre­va­rio” – pri­ča Jo­van.

I ta­ko sva­ke go­di­ne na drve­noj tez­gi, po­red pu­ta u Si­tni­ci, krčmi­li su šum­ske plo­do­ve, za­ra­đu­ju­ći se­bi i bra­ći pa­re za škol­ske knji­ge, obu­ću i odje­ću. Pre­po­zna­tljiv po ve­li­kom crnom še­ši­ru, ko­jeg mu je dao kum Mi­le, ma­li Jo­van je pre­ko no­ći pos­tao po­zna­to li­ce.

– Lje­tos nas je po­sje­tio i mi­nis­tar Da­ne Ma­le­še­vić. On je za ško­lu, jel ta­ko? Ku­pio mi je sve sves­ke i škol­ski pri­bor, tor­bu i pa­ti­ke. Ali, naj­važni­je je što je ispu­nio obe­ća­nje da će ma­mi obe­zbi­je­di­ti po­sao. Po­če­la je ra­di­ti u ško­li kao hi­gi­je­ni­čar­ka. Ma, kao čis­ta­či­ca, bra­te. Sa je­dne stra­ne nam je la­kše, sa dru­ge teže. Ka­ko? Pa, ses­tra Jo­va­na sa­da vi­še pos­pre­ma po ku­ći, ra­di ma­mi­ne po­slo­ve.  Mo­ra, kao što i ja mo­ram bi­ti do­ma­ćin kad ta­ta ni­je u ku­ći – objaš­nja­va Jo­van.

Kaže da se sil­no obra­do­vao kom­pju­te­ru, ko­ji mu je po­klo­ni­la je­dna fir­ma iz Ba­nja­lu­ke.

– I iz Mrko­njić Gra­da su mi po­sla­li kom­pju­ter. Ta­man, dva kom­pju­te­ra, a nas če­tvo­ro. Me­ne ses­tra po­du­ča­va. Naj­vi­še vo­lim igri­ce. Ma­ma ne da da stal­no sje­di­mo pred ekra­nom. Znam, ško­la je pre­ča. Ja sam tre­ći ra­zred, ses­tra se­dmi, Ne­boj­ša i Goj­ko su sre­dnjo­škol­ci. Svi smo do­bri đa­ci. Ako ne bu­dem trgo­vac, bi­ću gra­đe­vi­nac. Inženjer! Ta­ta je zi­dar, pa čes­to gle­dam ka­ko ra­di. Dok još ma­lo oja­čam i ja ću mu po­ma­ga­ti kao što to sa­da či­ne Ne­boj­ša i Goj­ko. Za­ni­mljiv je to po­sao… Sti­gnem ja i da se poi­gram sa dru­ga­ri­ma. Ali, je­dva če­kam da sti­gnu ja­go­de. Naj­lje­pše mi je po­red tez­ge – ve­li Jo­van, ko­ji nam još re­če da ga sva­ke go­di­ne obi­đe i po­zna­ti pje­vač Ran­ko Sta­nić-Džimi.

 

Narodne.net